Egzistencijalna pitanja 1. deo

 Da li znate da čovek poseduje dva modusa bitisanja – dve dimenzije postojanja? Nemački filozof Martin Hajdeger ih je podelio na Svakodnevni i Ontološki. U Svakodnevnom modalitetu ophrvljeni smo prolaznim elementima koji nam privlače pažnju – imovina, prestiž, finansije, izgled, status i uglavnom smo fokusirani na opipljive elemente, vidljive golim okom. Čudimo se kakve stvari postoje u svetu.

Ova dimenzija našeg postojanja je transparentna i svakako površinska. Tekst koji će biti napisan uglavnom se bazira na Ontološki modus koji je „sistemski“ ugradjen u nas, i neizbežan je deo ljudske egzistencije.

U Ontološkom modalitetu svesni smo postojanja, slobode, smrtnosti i drugih nepromenljivih karakteristika života. Usredsredjeni smo na postojanje per se – drugim rečima, čudimo se što stvari postoje u svetu. Ovaj modus je svojevrsni motivator koji nas podstiče da preispitamo sebe, živimo autentičnije i odbacimo trivijalnost, preuredimo svoje životne prioritete, uživamo u iskrenoj komunikaciji sa drugima i divimo se čarima prirode. Dakle, iako smo prolazni, trudimo se da postanemo dobri ljudi i ostavimo trag svog postojanja na Zemlji.

Irvin Jalom (američki psihijatar i psihoterapeut) tvorac egzistencijalne psihoterapije, kaže da: „Unutrašji konflikt koji nas muči ne proizilazi samo iz naše borbe sa potisnutim instinktivnim težnjama, internalizovanim značajnim odraslima ili fragmentima zaboravljenih traumatičnih sećanja, nego i iz našeg suočavanja sa „datostima“ egzistencije.“ A šta su te „datosti“ egzistencije? Ako dozvolimo sebi da stavimo na stranu svoje svakodnevne brige i da se duboko zamislimo nad svojom situacijom u svetu, neizbežno dolazimo do dubokih struktura postojanja (ili do „krajnjih zabrinutosti“, da upotrebimo izraz teologa Pola Tiliha). Četiri krajnje zabrinutosti, egzistencijalna pitanja su:

  1. Smrt
  2. Smisao
  3. Sloboda
  4. Izolacija

 1.Egzistencijalna pitanja o smrti

„U ranoj mladosti, dok razmišljamo o životu koji je pred nama, mi smo poput dece u pozorištu pre podizanja zavese, sedimo tamo s visokim očekivanjima i željno iščekujemo početak predstave. Blagoslov je to što ne znamo šta će se zapravo dogoditi. Kada bismo to mogli da predvidimo, ponekad bi nam deca mogla izgledati kao osudjeni zatvorenici, osudjeni ne na smrt nego na život, a ipak potpuno nesvesni šta njihova kazna znači.“

                                                                                                                                             Artur Šopenhauer

Iako je Šopenhauerov stav bio izrazito obojen njegovom ličnom nesrećom, ipak je teško osporiti ugradjen očaj u životu svakog pojedinca. Da bismo se nosili sa životom, smrt kao njegov neizbežan pandan moramo duboko potisnuti u sebe i stvoriti iluziju o svojoj posebnosti, nadajući se da ćemo joj uteći ili da će nas smrt nekako „zaobići“. Medjutim, suočavanje sa ovim značajnim pitanjem, iako nadasve turbulentno i poprilično uznemirujuće, dovodi do uskrsavajućih transformacija. Jalom navodi brojna svedočanstva koja prebacuju čoveka u ovaj modus bitisanja, a to su: neizlečiva bolest, duboka starost, smrt bližnjih, datumi poput rodjendana, godišnjica, odlaska u penziju... Jedan od Jalomovih klijenata poraženo je rekao: „Kakva šteta što sam morao da čekam sve do sada, dok mi telo nije postalo izrešetano od raka, da bih naučio kako da živim.

Mnogi romani i priče slikovito opisuju ove prosvetljujuće trenutke. U Tolstojevoj priči „Smrt Ivana Iljiča“, halapljivi birokrata Ivan Iliič se suočava sa svojom smrću na najbanalniji mogući način, tako što nezgodno pada na bok kačeći zavesu. I pošto doktori nisu u mogućnosti da mu pomognu, a njegov bol se sve više širi, on se spotiče o iznenadjujući uvid: shvata da umire tako ružno i banalno, baš onako kako je i živeo. Taj uvid u njemu radja ogromnu ličnu promenu i njegov život je u poslednjim danima preplavljen mirom i smislom koji nikada ranije do tada nije ostvario. Skurdž u „Božićnoj priči“ Čarlsa Dikensa ne postaje iznenada bolji čovek zbog Božićnog veselja; njegova prosvetljujuća promena se dogadja nakon što ga duh vodi u budućnost, a zatim mu pokazuje sopstvenu smrt i strance koji se otimaju oko njegove imovine. Poruka u svim ovim delima je jednostavna i duboka: Iako nas fizički aspekt smrti uništava, ideja o smrti nas može spasiti.

Jalom i Ernest Beker ističu strah od smrti kao najistaknutije i najmučnije vrhovno pitanje. Strah od smrti je ugrađen u našu protoplazmu, kaže Jalom, i odredjuje način na koji ćemo živeti. Kao i za prevazilaženja izolacije, ljudi su vekovima razvijali mnoštvo metoda da bi ublažili strah od smrti. Neki metodi su uspevali, a neki su nedelotvorni. Braneći se od straha od smrti, ljudi mogu pokušavati da joj prkose (tako što preduzimaju sulude rizike), da je negiraju stapajući se sa voljenim bićem, idejom, zajednicom, božanskim bićem… mogu premalo uživati u životu da ne bi imali mnogo toga da izgube, mogu se preokupirati materijalnim, moćima, bogatstvom, prisilnom seksualnošću…

Pitanje je, samo, koliko to “pali”. Intenzitet strepnje od smrti je u visokoj korelaciji sa osećajem neproživljenosti života. Što je manje životno zadovoljstvo, veća je strepnja od smrti. Ispunjavanje životnih zadataka daje osećaj ispunjenosti života i umanjuje strepnju od smrti. Jalom naglašava prenošenje kao jedno od najdelotvorinijih načina za umanjivanje straha od smrti. Ideja prenošenja, koja počiva na uverenju da čovek može da istraje, ne samo kroz svoju individualnu ličnost, već kroz vrednost i dela koja se prenose dalje kroz buduće generacije, može biti silno utešna svakome ko strepi zbog svoje smrti. Ako osetimo da nam neko šalje poruku: “Ugradio sam jedan tvoj deo u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to ću preneti na druge…”, osećamo da takva poruka produžava život nekog ključno važnog dela nas.

 

2.Egzistencijalna pitanja o smislu života

„Živi se samo jednom, ali ako to učiniš na pravi način, jednom je dovoljno.“

 

Na egzistencijalno pitanje smrti, nadovezuje se pitanje smisla života. Ograničeni životnim vremenom koje prosečno ljudsko telo uslovljava, pitamo se: „Šta je smisao života?“. Tematikom smisla u svojoj praksi najviše se bavio dr.Viktor Frankl i stvorio pravac logoterapiju koji doslovno znači „lečenje smislom“. Frankl navodi da je jedan od bazičnih ljudskih motiva volja za smislom i to je ono što nas čini ljudima. On, zajedno sa Jungom, govori da veliki procenat klijenata dolazi na terapiju zbog gubljenja svakog smisla. Ljudska bića su „bačena“ na ovaj svet lišen unutrašnjeg smisla, i u večitoj potrazi za njim tragaju da nekako ispune tu prazninu. Irvin Jalom tvrdi da je jedan od najvećih zadataka da pronadjemo smisao koji je dovoljno otporan da održi život, i „izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao. Umesto toga, na ovaj način, zaključujemo da je on postojao tamo negde i čekao na nas”, da ga otkrijemo.

Smisao života nije isti za sve, kolektivan i apstraktan, već jedinstven za svaku osobu, i da nam ga niko ne može ponuditi ili trgovati sa njim, nego da ga moramo sami pronaći i upotpuniti upražnjeno mesto u sebi. Ne postoje naučno validirani dokazi koji govore u prilog tome koji je smisao življenja. Neki ga nalaze u altruizmu, neki u hedonizmu, umetnosti, kreativnosti, spiritualnosti... Frankl, kao neko ko je preživeo teror Drugog svetskog rata u logoru Osvjenćim, i u njemu izgubio celu porodicu, naglašava da čovek može pronaći smisao čak i u najtežim životnim okolnostima. Akcenat egzistencijalne psihoterapije jeste na prevazilaženju anksioznosti, apatije, otuđenosti, besmisla, stida, adikcija, depresije, krivice, besa; promocija smislenog i ispunjenog života, u kome je čovek u mogućnosti da voli, brine za druge, brine za sebe i svoju okolinu, ostvaruje značajne veze i nauči da uživa u čarima života.

 

Autor: Nemanja Kurlagić - psihološki savetnik i psihoterapeut