Egzistencijalna pitanja 2. deo

3.Egzistencijalna pitanja o slobodi

 

„Ljudi, nesposobni za slobodu – koji ne mogu izdržati užas svetog što im se pokazuje pred otvorenim očima – moraju se okrenuti tajnovitosti, moraju sakriti... istinu.“                                                                     Karlo Levi

Veza izmedju „slobode“ i anksioznosti nije intuitivno očigledna, jer se na prvi pogled čini da „sloboda“ sadrži samo jasno pozitivnu konotaciju. Na kraju krajeva, nismo li kroz čitavu istoriju zapadne civilizacije žudeli za političkom slobodom i borili se za nju? Medjutim, sloboda ima i svoju senku – mračnu stranu. Gledano iz perspektive stvaranja samoga sebe, izbora, volje i delanja sloboda je duboko prožeta anksioznošću.

Mi smo, u najdubljem smislu, odgovorni za sebe. Mi smo, kako je Žan Pol Sartr rekao, „autori samih sebe“. Kroz povećanje naših izbora, našeg delanja i propusta da delamo, mi konačno stvaramo sebe. Ne možemo izbeći tu odgovornost – slobodu. Sartrovim rečima „osudjeni smo na slobodu“.

Naša sloboda ide čak dublje od našeg životnog plana. Pre više od dva veka, Kant nas je učio da smo odgovorni za obzbedjivanje forme i smisla, ne samo za unutrašnji, već i za spoljašnji svet. Spoljašnji svet doživljavamo samo onakvim kakav je obradjen kroz naš neurološki i psihološki aparat. Stvarnost uopšte nije onakva kakvu smo je zamišljali u detinjstvu – mi ne ulazimo u dobro struktuiran svet (niti ga na kraju napuštamo). Umesto toga, igramo glavnu ulogu u stvaranju sveta – i stvaramo ga tako da izgleda da je njegovo postojanje nezavisno.

A koji je značaj mračne strane slobode za anksioznost i klinički rad? Jedan odgovor se može naći ako se pogleda na dole. Ako smo mi tvorci primalnog sveta, gde je onda čvrsto tlo pod nama? Šta je ispod nas? Ništavilo, Das Nichts, kako kažu nemački egzistencijalisti. Bezdan, ambis slobode. A sa saznanjem o ništavilu u samoj suštini bića, dolazi duboka anksioznost.

Stoga, iako termin sloboda nema na terapijskim seansama i u psihoterapijskim priručnicima, njegovi su proizvodi – odgovornost, htenje, željenje, odlučivanje – izuzetno vidljivi stanovnici svih psihoterapijskih nastojanja.

 

 4.Egzistencijalna pitanja o izolaciji

 

„Čovek se rodi sam i umire sam“

 

...kaže izreka. Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti s prirodom. Od životinjskih medjuodnosa, vodjenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag, i ono što mu se dešava kroz život nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom. Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno (Osim smrti. Amerikanci bi rekli “i plaćanja poreza”), da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva “izolovanošću”.

Egzistencijalna pitanja izolacije – Irvin Jalom

1.Svakodnevna izolacija – otudjenost od ljudi (stid, strah od bliskosti, krivica… )

2.Egzistencijalna izolacija – nepremostivi ponor izmedju pojedinca i drugih
a) Rodjeni smo sami i umiremo sami
b) Naš je svet samo nama poznat

Egzistencijalna izolacija je najjača pred smrt. Zrela sposobnost za rad umanjuje čovekov osećaj izolacije, daje osećaj smisla života i slobode.

 

Autor: Nemanja Kurlagić - psihološki savetnik i psihoterapeut