Mehanizmi odbrane - Spliting

Spliting (engl. "splitting", srp. "cepanje") je centralni mehanizam nezrelih i primitivnih odbrana, što znači da je njegovo postojanje uslov kako bi ostali nezreli mehanizmi odbrane mogli da operišu. Spliting u ranim fazama razvoja štiti pozitivno jezgro ličnosti i tako obezbedjuje normalni mentalni razvoj, a kada perzistira u odraslom dobu predstavlja odbranu protiv intenzivne ambivalencije. Izražava se kroz tendenciju da sebe i druge vidimo u kategorijama "potpuno dobar" ili "potpuno loš", tj. na nerealistično pozitivan način (svetac, heroj, spasilac) ili negativan način (djavo, izdajnik, zlostavljač).

Ovakva isključivost daje nerealistični "crno-beli" odnosno "ili-ili" doživljaj sebe i sveta oko sebe, i umanjuje sposobnost da se prepoznaju srednje vrednosti ("sive", odnosno "i dobre i loše") izmedju crno-belih ekstrema. Osoba često varira u crno-belom doživljaju, tako da sebe ili druge, u kraćim ili dužim intervalima, alternativno vidi kao potpunu suprotnost (heroj postaje izdajnik i vice versa). Mehanizam splitinga drži na distanci kontradiktorne predstave o sebi i drugima i time sprečava njihovo spajanje u realističnu predstavu.

 

Spliting kao mehanizam odbrane u ranom razvoju

 

Spliting je normalan mehanizam u ranoj fazi razvoja, jer omogućava da se mentalni razvoj organizuje oko pozitivnih doživljaja, koji se drže na sigurnoj distanci od negativnih predstava. Jedan od najvažnijih zadataka mentalnog razvoja jeste da se ovakve kontradiktorne predstave spoje u jednu celovitu, "i dobri i lošu" predstavu o sebi (tzv. integrisan self i celovit objekat). U slučaju poremećaja ličnosti, spliting patološki perzistira kao dominantan mehanizam odbrane i nastavlja da štiti pozitivne predstave, koje su ugrožene u uslovima masivne introjekcije negativnih predstava (ovo može da se dešava u situacijama zlostavljanja, zapostavljanja ili primarno, konstitucionalno jakih emocija besa ili straha). Ukoliko bi u tim uslovima došlo do spajanja, masivne negativne predstave bi preplavile manjinu pozitivnih predstava i time ugrozile dalji razvoj. Spliting zahteva malo energije, odnosno ekonomičniji je od potiskivanja (koje zahteva bar isto toliko energije da se potisne neprihvatljivi sadržaj) ali je više patološki (jer daje nerealističnu percepciju realnosti u ekstremima). U ovako rascepkanom unutrašnjem svetu operišu drugi nezreli mehanizmi odbrane koji lakše manipulišu rasparčanim, otcepljenim delovima unutrašnje i spoljašnje realnosti nego što bi to bilo moguće kod celovitih predstava, tj. kada ne bi postojao spliting.

 

Kako prepozati spliting?

 

Operacionalizacija splitinga obuhvata nekoliko fenomena koji se relativno lako prepoznaju u praksi: osoba alternativno doživljava kontradiktorna osećanja ili uverenja, pri čemu je ne dotiče njihova upadljiva nekonzistentnost; osoba ima veoma nisku motivaciju ("ne zanima je") da razrešava kontradiktorne doživljaje; osoba ima tendenciju da nerealistično idealizuje neke osobe, da ih vidi kao potpuno savršene bez ijedne mane, dok neke druge vidi kao potpuno loše, bez ikakvih pozitivnih kvaliteta (sa dužim ili kraćim oscilacijama, ove isključive predstave mogu da se preokrenu u svoju suprotnost); osoba tipično može da izaziva konflikte medju ljudima tako što istu situaciju opisuje različito različitim osobama ili istim osobama u različitim momentima.

Kliničke manifestacije splitinga su još: umanjena sposobnost doživljavanja ambivalencije (oprečnih osećanja prema objektu), oscilacije samopoštovanja, intenzifikacija afekta, poremećaj donošenja odluka i ego-sintona impulsivnost kojoj osoba otpisuje važnost i koja nije praćena krivicom.

 

 

tekst napisao: Nemanja Kurlagic - psihoterapeut

Reference: "Granična ličnost i njena različita lica" Dragan Švrakić, Mirjana Divac Novaković