Kako psihoterapija pomaže?

Pre nekoliko dana razgovarao sam sa ocem o psihoterapiji. Iako se ovim poslom bavim već godinama, otac je znatiželjno, kao da sam tek počeo da radim upitao: „A šta vi radite na toj... psihoterapiji? O čemu ti pričaš sa svojim pacijentima?”.

Odgovorio sam jednostavno – razgovaramo. Ne postoji šablon razgovora, niti specifična tema o kojoj treba pričati. Emotivne i psihičke probleme sa klijentima rešavam isključivo razgovorom.

Klimnuo je glavom i značajno pogledao – „A kako se to čovek promeni samo razgovorom?”

Nije prvi put da mi neko postavi ovakvo pitanje. I tokom razgovora sa drugim ljudi su imali slične dileme:

Kako se čovek psihički oporavi razgovorom?

Zašto psihoterapija, kada dobar prijatelj može isto tako da te sasluša?

O čemu vi razgovarate na psihoterapiji?

A ovakva pitanja me uvek dočekaju na krivoj nozi...

-------------------------------

Ostao sam zatečen... Dok sam pokušavao da odgovorim ocu, preznojavao sam se i borio da nađem reči dok je srce pumpalo krv u mozak samo da dam odgovor. Bilo kakav odgovor... Na kraju, iz mene su izašli neki isprekidani zvukovi koje ni sam bog ne bi razmeo. Nakon razgovora otac je ustao i otišao za nekim svojim poslom verovatno razmišljajući kakvim li se vradžbinama njegov sin bavi u svom životu.

----------------------------

Nismo sigurni ‘kako’ se promena dešava, ali znamo da se dešava. Imamo primere različitih istraživanja i statističke dokaze koji iznova potvrđuju delotvornost psihoterapije. Imamo lična svedočanstva ljudi, počevši od holivudskih zvezda, pa sve do onih u našem okruženju.

Ovo je pokušaj da objasnim kako se promena dešava. Kako negde podsvesno ocu, tako i sebi i drugima. Ujedno, navešću najbitnije segmente psihoterapije koji su na mene i moje klijente imali lekovito dejstvo i transformacioni učinak. 

 

Novi odnos

 
„Detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti.“ Sigmund Frojd

Odnosi sa ljudima su nešto na čemu se zasniva dinamika naše celokupne ličnosti. Odnosi su jedan od stubova psihološkog i emotivnog zdravlja. Ukoliko su u detinjstvu i tokom odrastanja naši odnosi bili nezdravi - toksični, manipulativni, zavisni - vrlo je verovatno da ni naš emotivni i psihički život neće biti obećavajući. Ipak, ima nade za popravku...

Kada krenemo na psihoterapiju, između nas i terapeuta se postepeno i nesvesno gradi odnos. Mi u mikrosvetu - terapeutskoj ordinaciji – gradimo odnos sa terapeutom koji je isti kao i odnosi koje gradimo u spoljašnjem, makrosvetu. Terapeut vremenom postaje majka, i otac, i ostali bliski odnosi iz spoljašnjeg sveta. 

Međutim, s’ obzirom da su odnosi koje smo gradili do sada toksični, ovo je prva dobra i kvalitetna veza. Zvuči prepotentno, ali nije. Sa terapeutom možemo da iskažemo potrebe, ispoljimo emocije, fantazije, želje. Možemo biti skrhani, ranjivi, besni. Jednostavno rečeno, osećamo se slobodnim da ispoljimo sve što do sada nismo smeli.

Ono što je interesatno jeste da odnos koji uspostavljamo sa terapeutom, verovatno korespondira sa onim koje gradimo u spoljašnjem svetu. Uz to, terapeut ima neposredan uvid u to šta se sa nama dešava, kakve emocije u njemu proizvodimo, kakvu interakciju gradimo sa ljudima izvan psihoterapeutske kancelarije. Terapeut, kao obučeno lice, ume da prepozna i ukaže nam na naše nesvesne načine na koje sabotiramo odnos. 

Nova atmosfera i jedan drugačiji i zdraviji model veze menja dinamiku našeg unutrašnjeg sveta i nesvesnih psihičkih tokova. U našim očima terapeut postaje ’dobar roditelj’, neko s’ kim ponovo preživljavamo odnos iz detinjstva. Samo ovoga puta sa drugačijim i zdravijim završetkom.

Ta ’dobra veza’ postaje model za sve ostale, van psihoterapijske ordinacije. Psihoterapeutov glas i novoizgrađen odnos se pounutruje i postaje novo, dobro iskustvo. Usvajamo ga i nosimo kroz život, kao što smo to radili u detinjstvu učeći od svojih roditelja. Postavljamo jasnije granice, razumemo da drugi ništa ne zahtevaju od nas, nemamo ista očekivanja i reakcije koje smo ranije imali, izgrađujemo samopouzdanje u odnosu sa drugima...

Ljudi se, oslobođeni od svojih pređašnjih destruktivnih i samoporažavajućih veza, kao dete sa novim iskustvom, kreću u svet stvarajući bliskije i autentičnije odnose.

 

Nesvesno

 

“Neizražene emocije nikada neće umreti. One su sahranjene žive i pojaviće se kasnije na mnogo ružnije načine”. 

Sigmund Frojd

Frojdov koncept nesvesnog ima veliki značaj. On govori da neprepoznate emocije, koje nismo umeli ranije da proradimo će se pojaviti kao utvare - u obliku simptoma panike, depresije, anksioznosti... Nesvesne su one pojave, nagonski impulsi, želje i uspomene koji se ne mogu probiti u svest ili to mogu sa teškom mukom, ali tek u izopačenom obliku.

Međutim, kako odnos jača, tako postepeno slabe psihološke odbrane koje sprečavaju ispoljavanje nesvesnih sadržaja. Terapeut i cela njegova ordinacija postaje uporište za ispoljavanje nesvesnih fantazija i emocija.

Ne možemo tačno da se setimo dinamike sa roditeljima, niti jasno da vidimo šta radimo kada nam se neko približi. Kada se razvija odnos između klijenta i terapeuta, pojavljuju neka uverenja, mišljenja i osećanja, navike baš tu u odnosu sa terapeutom. To su emocije koje nisu prepoznate i koje nismo uspeli da ispoljimo u detinjstvu.

Terapeut je obučeno lice koje prepoznaje te samosabotirajuće nesvesne mehanizme. Njegov zadatak je da ih zajedno sa klijentom osvesti, suoči sa njima i postavi ih na svoje mesto. On nam pomaže da osvestimo mehanizme zbog kojih sebi stvaramo brane našem psihološkom i emotivnom rastu i razvoju.

 

Transfer

 

Na svakoj psihoterapiji se stvara snažan emotivni odnos pacijenta prema ličnosti terapeuta. On može biti pozitivan ili negativan, u zavisnosti od toga koje nesvesne funkcije operišu u kom datom trenutku. Pozitivan – zaljubljenost, zadivljenost, opčinjenost, ili negativan – ogorčenost, mržnja ili pobuna protiv analitičara.

Ali transfer se ne javlja samo na psihoterapiji. Transfer se javlja u svim odnosima koje gradimo sa drugim ljudima. Trasfer je repeticija. Sva potisnuta osećanja, želje, neispunjene potrebe u detinjstvu ispoljavaju se prema terapeutu. Pacijent počinje da se ponaša prema terapeutu kao spolja što se ponaša prema drugim ljudima. Jedina razlika je što terapeutska ordinacija omogućava da se transfer izoluje (prepoznaje kao zasebna pojava koja se ponavlja u svim vezama) i definiše (objašnjava se kako je nastao, kako funkcioniše i emocije, mišljenja i uverenja koje ga prate). Transferu se traže koreni, uzrok i posledice. 

Na primer: Klijent koji dolazi iz porodice čiji su roditelji kritikujući, prezahtevni ili kažnjavajući, može steći utisak da od terapeuta očekuje kaznu ili grdnju, da mu traži nekakvo dokazivanje, a da za svaku moguću grešku treba očekivati prekor i grdnju.

Ili klijent koji je morao svog depresivnog roditelja da oraspoloži i zabavlja, isto tako će se truditi da zabavi svog terapeuta, a terapeut će mu delovati odsutno, umrtvljeno i nezainteresovano njegovom pričom.

Transfer će se manifestovati u svim našim odnosima, sve dok se ne prepozna i ne razreši. On će nas proganjati jer je nesvestan naučeni obrazac iz detinjstva. Terapeutov zadatak je, još jednom, prepoznavanje transfera i njegovo prorađivanje sve dok ga klijent ne postane svestan i oslobodi ga se.
 

autor: Kurlagić Nemanja - psihološki savetnik i psihoterapeut O.L.I. psihodinamskog metoda